Фотографија: https://miss7zdrava.24sata.hr/

Док се данас широм региона поново интензивирају кампање за вакцинацију деце и младих против хуманог папилома вируса, вреди подсетити на рад хрватске лекарке др Лидије Гајски, која је још пре више од једне деценије отворила питања о ефикасности, безбедности и начину на који је HPV вакцина уведена у здравствене системе.

Њен рад под провокативним насловом „HPV cjepivo – nepotrebno, beskorisno, štetno: Kako je suvišan medicinski postupak uveden u zdravstvene sustave širom svijeta“ објављен је 2014. године у часопису Nova prisutnost. Рад је примљен у мају 2013, а прихваћен у децембру исте године.

У самом сажетку Гајски наводи да је вакцинација против HPV-а од 2006. почела да се уводи у здравствене системе широм света и тврди да је њена промоција била праћена снажним маркетингом, политичким притиском и порукама које су, по њеном мишљењу, стварале утисак да вакцина директно спречава рак грлића материце. Њен закључак је изузетно оштар: сматра да тадашњи научни подаци нису оправдавали масовну примену вакцине.

„HPV инфекција није исто што и рак“

Једна од централних теза рада јесте да се у јавности недовољно разликују HPV инфекција, преканцерозне промене и сам инвазивни карцином.

Гајски указује да је већина HPV инфекција пролазна и да се, према литератури коју цитира, у 90–95 одсто случајева вирус временом спонтано елиминише из организма. Истиче и да само мањи део хроничних инфекција напредује ка озбиљнијим променама, док од инфекције до клинички релевантног карцинома могу проћи деценије.

Ауторка зато поставља питање да ли је оправдано све девојчице третирати као популацију високог ризика и да ли се у јавним кампањама довољно објашњава природни ток HPV инфекције.

Кључна дилема: да ли спречавање преканцерозних лезија значи и спречавање рака?

Посебну пажњу Гајски посвећује клиничким студијама на основу којих су HPV вакцине првобитно регистроване.

Она наводи да су студије показале висок степен заштите од одређених HPV инфекција и преканцерозних промена изазваних типовима вируса обухваћеним тадашњим вакцинама. Међутим, поставља питање да ли се спречавање цервикалне интраепителне неоплазије може аутоматски изједначити са спречавањем инвазивног карцинома.

Гајски тврди да су првобитна клиничка испитивања била прекратка да покажу утицај на појаву инвазивног карцинома или смртност и на основу тога оспорава тадашње тврдње да је већ било доказано да вакцина „спречава рак“.

Још једно питање које отвара јесте чињеница да су се вакцине препоручивале девојчицама узраста око 9–15 година, док су учеснице кључних клиничких студија биле старије. Према њеном тумачењу, део закључака за млађу популацију био је изведен на основу имунолошког одговора.

Безбедност: пријава није исто што и доказ узрочности

У делу рада посвећеном безбедности ауторка наводи велики број пријављених здравствених проблема након HPV вакцинације и позива се на системе пријављивања нежељених догађаја и објављене приказе случајева.

HPV вакцина као корпоративно-политички пројекат

Можда најзанимљивији део рада није медицински, већ политичко-економски.

Гајски детаљно описује структуру промоције HPV вакцина, од фармацеутских компанија и стручних удружења до европских институција, националних власти, медија, школа и организација цивилног друштва.

Она указује да су HPV вакцине у време писања рада биле међу скупљим вакцинама и поставља питање огромног финансијског интереса који настаје када се једна вакцина препоручује читавим генерацијама деце.

Посебно анализира Европску асоцијацију за рак грлића материце — ECCA — и њене активности у европским институцијама, јавним кампањама и лобирању за националне програме вакцинације.

У делу посвећеном САД, Гајски пише и о политичком лобирању произвођача Gardasila, компаније Merck, укључујући њену сарадњу са политичким структурама и лекарским удружењима.

Где су Папа тест и примарна превенција?

Гајски сматра да је у промоцији HPV вакцина потиснута једна неспорна чињеница: организовани гинеколошки прегледи и цитолошки скрининг већ су показали способност да значајно смање смртност од рака грлића материце.

У завршници рада она зато предност даје сексуалном образовању, смањењу ризичног понашања и редовним Папа тестовима, за које истиче да су већ дали мерљиве резултате у смањењу смртности.

Рад стар више од деценије, али питање остаје актуелно и шредставља занимљив документ једног периода јер поставља питање које ни данас не би смело бити забрањено:

Да ли се здравствена политика креира искључиво на основу независних научних доказа, или на њу утичу и интереси фармацеутске индустрије, политике, лобистичких организација и медија?

Гајски је свој став формулисала без много дипломатског језика: медицинска професија, сматрала је, мора да се ослања на методолошки валидна и независна истраживања, а не на политички или комерцијални притисак.

И управо је то можда најважнија порука овог рада, без обзира на то да ли се с његовим крајњим закључцима слажемо: када је реч о здрављу милиона здраве деце, питања нису опасност за науку. Одсуство питања јесте.

Рад др Лидије Гајски можетепреузети на следећем линку dr Lidija Gajski Zagreb HPV cjepivo