Професори су ту да би нешто и значили!

„Помоћне“ медицинске науке, као што су микробиологија, биохемија, генетика, статистика, социјална медицина и епидемиологија, могу имати велики значај када се исправно примењују у интересу пацијента, јавног здравља, нације, човечанства.

Епидемиологија, поред теоријског приступа, има и важан практични задатак у истраживању епидемија, испитивању утицаја околине на здравље, у прикупљању и анализи података о нежељеним реакцијама на интервенције, лекове и вакцине.

У уређеним системима, стандардно су и лако доступни тачни подаци за све болести (смртност, обољевање, фактори ризика); за нежељене ефекте примењених терапија (превентивних или лековитих); за примену антибактеријских лекова и резистенцију бактерија; за серопреваленцију болести од великог медицинског значаја; за инциденцију малигнитета и број трансплантираних органа, као и за друге важне аспекте који се тичу здравља нације. Да би ови подаци били смислени и релевантни за анализу и поређење, саопштавају се њихове стопе и проценти, врши се њихова стратификација у односу на узрасне групе, пол, факторе ризика (генетика и епигенетика), градове, округе. Подаци се користе за анализу, за формирање модела предикције (предвиђања), за публикације научних радова. То је посебно значајно када постоји важан епидемиолошки догађај од великог националног значаја, као што је болест Ковид-19.

Као исправан компаративни модел могу да нам послуже транспарентни подаци других земаља, које извештавају о бројевима и процентима вакцинисаних становника на описан начин и објективно прате податке о ефикасности вакцина против Ковида-19, саопштавају бројеве обољелих вакцинисаних и невакцинисаних особа, а све у циљу утврђивања ефикасности мере која се примењује. Све земље би требало да прате, евидентирају и извештавају о нежељеним ефекатима медицинских интервенција, што је обавезна, стандардна и законска процедура, и то посебно сада када је први пут у примени генетски заснована платформа тзв. имунизације, настала у скраћеном поступку лабораторијских испитивања и кроз још увек комплетно незавршене фазе II и III клиничких испитивања. Зато ови лекови (вакцине) имају статус „привремено и условно одобрених за примену, са дозволом која важи само годину дана” (видети сајт www.lrne.org). Зато забрињава утисак да у Србији не постоје слични и ажурирани подаци важни за праћење здравља нације.

Да ли је могуће, и како је могуће, да не постоји ни један званичан, објективан податак о вакцинисанима, о ефикасности примењених вакцина, о обољевању вакцинисаних од Ковида-19, о нежељеним дејствима вакцина? Апсолутно је немогуће да ниједан грађанин није, након вакцинације, имао бол у руци, оток, хематом, грозницу… а да не говоримо о смртним случајевима о којима постоје подаци, али незванични. Да ли је могуће, да они који позивају децу да се вакцинишу против Ковида-19, супротно традиционално дефинисаним медицинским критеријумима за вакцинацију, у истом позиву не упозоравају родитеље и на могућа нежељена дејства вакцина (краткорочна – делимично утврђена и дугорочна – потпуно неутврђена)? Да ли је могуће, да имунолози мирно спавају, знајући да потпуна безбедоносна сигурност тзв. шиљак (SPIKE) РНК инокулације није утврђена код деце? Познато је да дугорочна испитивања трају најмање пет година, а током овог периода се утврђују могућа нежељена дејстава, њихове врсте и проценат. Међутим, технологија уноса SPIKE протеина вируса (страних и опасних) убризгавањем вештачки синтетисане РНК, а у циљу програмирања ћелија деце да га сама продукују, никада раније није коришћена. Ова иновативна технологија никада није примењена ни на широкој популацији одраслих и здравих особа, а камоли за имунизацију трудница, деце, адолесцената. Ипак, она је коришћена за производњу лекова, чија је примена праћена и порастом броја аутоимунских болести (део научних радова видети на www.lrne.org).

Зато се намеће законско и етичко питање: на основу којих доказа, имунолози, епидемиолози, поједини педијатри, Градски завод за јавно здравље Београда и Институт за јавно здравље Републике Србије, тврде да је препоручена вакцина, mRNA Comirnaty (генетски лек) безбедан за децу? Како то знају, када дугорочна нежељена дејства нису још увек испитана?! Где је запела медицина у Србији? Где је нестала етика, лекарска заклетва и темељ медицине „примарно је не нашкодити – primum non nocere”? Зашто нема података? Ако постоје, где су пријављени нежељени ефекти вакцина? Шта је са резултатима више пројеката о Ковид-19 у Србији, које финансирају сви грађани Србије? Где се публикују научна истраживања о болести Ковид-19 у Србији, јер епидемиолошких података о ситуацији у Србији на Pubmed-у нема? Где је микробиологија, са својим елитним делом вирусолога, да смислено објасни грађанима у чему се разликују нови делта SARS COV-2 вируса од изворног, „дивљег соја” из Вухана? Какав је клинички, лабораторијски значај сојева alfa, delta, mi, lambda и каква је разлика у превенцији? Да ли је држава анализирала разлоге огромног неповерења грађана Србије према званичним препорукама? Да ли постоји податак о томе колико људи у Србији примењује ивермектин у лечењу или превенцији Ковид-19? Овај лек се налази на листи Д за хуману употребу, али није званично одобрен за Ковид-19 код нас, али га и поред тога, део становништва користи у високом проценту за превенцију и лечење ове болести. Да ли ће друштвене мреже „које имају информације о томе” да замене Министарство здравља, које често каска са информацијама, укључујући и најновији документ број 500-01-1144/2021-16 у којем тврди да „не поседује тражене информације” о изолацији SARS COV-2, валидности PCR теста, ефикасност заштитних маски (документ се налази на сајту www.lrne.оrg)? Ко треба да поседује ове информације?

Аутори овог текста су универзитетски професори и интелектуалци „не само да би нешто знали, него да би, кад затреба, нешто и били” (Мило Ломпар). Они нужно немају обавезу, и у овом тексту можда не заступају ставове својих послодаваца, али сматрају да је једино научно и етички исправно рећи: за сада се не зна да ли постоје штетна дејства РНК SPIKE вакцине препоручене деци, јер дугорочне студије нису завршене. Потписани аутори се не баве лично алтернативном медицином, али имају дубоки респект и према алтернативним областима медицине и према свим часним колегама који се њима баве.  Пре свега, ови аутори верују у опште прихваћене принципе медицине засноване на доказима, у плурализам, у мултидисциплинарни приступ, јер су то били основи за кључна открића и напредак медицине уназад вековима. Стога, очекујемо да ће сви одговорни лекари и институције Србије у свом раду користити те исте принципе, а пре свега на начин да не наносе штету деци и грађанима Србије.

Проф. др Јован Антовић, Стокхолм

Проф. др Александра Антовић, Стокхолм

Проф. др Бојко Бјелаковић, Ниш

Проф. др Драго Ђорђевић, Београд

Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић, Београд