Да ли је вирус вакциније (vacciniаe) који се користи у тренутно активним средствима имунизације против великих богиња (и евентуално мајмунских богиња) исти онај вирус који је дао одличне резултате код вакцинације против великих богиња коју је спровео др Џенер, или се ипак спроводи модификована вариолизација?

У научном раду чији делимично превод можете наћи испод овог текста треба уочити сследеће:

• Вакцинација коју је спровео др Џенер је користила природни вирус крављих богиња
• О имунизацији која је спроведена у 19. веку се све време говори као о вакцинацији и вирус вацинија се покушава представити као синоним за природни вирус крављих богиња
• Сојеви вируса вакциније су добијени тако што се вирус који код људи изазива велике богиње „пропуштао“ више пута кроз животиње, најчешће зеца. Значи тачно се зна и порекло вируса и начин његове модификације.
• Научни експерименти су показали да се вирус вакциније разликује од природног вируса крављих богиња, те се ни имунизација овим вирусом не може сматрати вакцинацијом, већ она представља облик вариолизације.
• Ову разлику је важно познавати, јер се за актуелне мајмунске богиње наводи могућност имунизације помоћу средстава за имунизацију која су коришћена против великих богиња.
• Вакцинација није исто што и вариолизација. Прва је потпуно безбедна, а друга је удружена са бројним нежељеним ефектима од којих су најтежи енцефалитис и смрт.

Линк ка оригиналном раду

ИМУНОЛОШКИ ОДНОС ПРИРОДНОГ ВИРУСА КРАВЉИХ БОГИЊА И ВИРУСА ВАКЦИНИЈЕ.

Аутор: А. В. ДОВНИЕ са Бактериолошког одељења Лондонске болнице и медицинског колеџа у Лондону

Примљено за објављивање 22. фебруара 1939. године.

Џенерова запажања (1798) указују на блиску имунолошку везу између вируса крављих и вируса великих богиња, али је очигледно из публикација Crookshank (1889), Cory (1898) и Copeman (1899) да су од такозваних сојева “вакциније” који су се користили у различитим деловима света крајем прошлог века, многи били добијени пропуштањем вируса са лезија људског облика великих богиња кроз животиње. Новија литература о трансформацији вируса вариоле у вакцинију недавно је прегледана и дискутована – Horgan (1938). Иако се термини „вакцинија“ и „вирус крављих богиња“ често користе синонимно, чини се сумњивим да се дотични вируси могу сматрати идентичним, иако се у већем делу ранијих радова о заштитној моћи “вакциније” против вируса великих богиња код људи или мајмуна (Copeman) такав идентитет претпоставља. Новија запажања Green (1908), Reece (1921), Van Heelsbergen (1922), Frenkel (1930), Glover (1937) и др. су показала да природни вирус крављих богиња и лабораторијски сојеви од вакцинијe стварају ефикасан унакрсни имунитет код животиња. Иако несумњиво постоји блиска веза између ових вируса, испитивање реконвалесцентног серума код три мушкарца који су природно били заражени крављим богињама од говеда ((Davies, Janes и Downie, 1938),  сугерише да вирус изолован од једног од мушкараца није идентичан са сојем вакциније која је тренутно у употреби. Компаративна студија произведених лезија експериментално са три соја добијена од природног заражавања од крављих богиња и три соја вакциније је такође указала на разлике које су описане (Довние, 1939). Методе које је недавно развио Цраигие (1932) обезбедиле су могућност прецизнијег упознавања са антигеном вируса вакциније и антителима у антивакциналним серумима који су добијени (Craigie и Wishart, 1934 и 1936; Parker и Rivers, 1935; Salaman, 1937). Користећи ове методе којима се припремају релативно чисте суспензије вируса и спровођењем серолошких тестова покушано је да се утврди имунолошки однос између два соја вируса вакциније и два соја вируса природних крављих богиња. Резултати ових истраживања забележени су у овом раду.

———————

Дискусија

Резултати који су добијени у експериментима унакрсних отпорности код опорављених животиња након инфекција сојевима природног вируса крављих богиња и сојевима вируса вакциније и резултати тестова неутрализације са неапсорбованим серумима, потврдили су запажања других радника о блиској имунолошкој вези између природног вируса крављих богиња и сојева вакциније у тренутној употреби. Ближа анализа антигена ових вируса путем апсорпције хиперимуних серума са релативно чистим суспензијама вируса, међутим, потврдиla је утисак добијен тестовима аглутинације и фиксације комплемента са неапсорбованим серумима да, иако слични, антигени нису идентични.

Серолошки тестови са основним суспензијама тела и Сеицовим филтратима од природног вируса крављих богиња који је загрејан на температуру од 643″ до 70°C један сат, показали су да овај вирус, као и сојеви вакциније које су проучавали Wishart (1934a and 1936), и Parker и Rivers (1935) поседује топлотно стабилне и топлотно лабилне компоненте; али пошто детаљније испитивање ових антигена помоћу чистог “С” и чистог “Л” антисерума нису направљени, разлика између сојева прородног вируса крављих богиња и вируса вакциније није утврђена у погледу на њихове топлотно стабилне и топлотно лабилне антигенске компоненте.

Сојеви вируса вакциније, као што су они који се тренутно користе, могу бити произведени адаптацијом вируса великих богиња кроз зеца, краву или овцу, али такав вирус, као што показује овај рад, разликује се од природног вируса крављих богиња. Чини се вероватним да ће прилагођавање одређених поксвируса кроз зеца, као што су постигли  Gins (1919), Van Heelsbergen (1922) и други, дати резултате у модификацији антигена оригиналних сојева ка заједничкој структури, али, како Ledingham (1935) истиче: „ Сама чињеница да се вируси великих богиња, крављих богиња и коњских богиња могу натерати да развију варијанте које поседују очигледно слична својства – у ствари, неку врсту најмањег заједничког имениоца коју ми означавамо вакцинијом – то ни на који начин не указује на то да су идентични конституентни антигени у серолошком смислу.” Два соја крављих богиња која су се користила у горњим експериментима су задржала своју првобитну патогеност за зеца, и након 14 и 26 пропуштања кроз ову животињску врсту који су се протезали током периода од 10 месеци, показују антигенске разлике у односу на сој вакциније која је била много дужи временски период прилагођена овој животињи. Са продуженим размножавањем код зеца могуће је да сојеви вируса крављих богиња постану модификовани, тако да разлике између њих и сојева вакциније могу нестати, али до сада нису добијени докази о таквој промени.

Опште је прихваћено мишљење да су кравље богиње последица инфекције са људског извора, било од случајева вариоле или имунизованих појединаца (видети Гинс, 1930). Епидемиолошки докази, међутим, показују да, иако ширење заразе код музних крава може бити изазвано углавном манипулацијом од људи који се баве мужом, “спонтане” настале кравље богиње могу се јавити код говеда без икаквих доказа о контакту са вирусом великих богиња или вирусом вакциније код људи (Frenkel, 1930; Blaxall,1930). Чини се да су у овој земљи кравље богиње у неким случајевима на много чешћим локалитетима од других, упркос раширеној пракси имунизације људских бића против великих богиња. Gins (1938) је недавно изјавио да „за постојање великих богиња својствених стоци и независно од ње, још увек има доказа“, али хистологија лезија произведених експериментално од сојева вируса крављих богиња као што је забележено и на другим местима (Довние, 1939) и серолошки тест приказан у овом раду,  показују да се вирус разликује код проучаваних сојева имунизационих средстава и подржава ставове Ledingham (1935) и Findlay (1936) да се кравље богиње сматрати болешћу sui generis.

Сумирано

Испитан је мунолошки однос два соја вируса спонтано настале боелсти крављих богиња и два соја вируса вакциније, од којих је један био добијен од људског обил авеликих богиња. Зечеви су се опоравили и од инфекције изазване природним вирусом крављих богиња и од инфекције изазване виросом вакцинија и постали су имуни на оба вируса, а имуни серуми припремљени против оба вируса деловали су наутрачлишуће у оба случаја.

У тестовима аглутинације и фиксације комплемента са хиперимуним серумима титри за хомологни вирус су обично били виши него за хетерологни вирус. Унакрсном апсорпцијом таквих серума са елементарним телесним суспензијама демонстриране су разлике у антигенском саставу вируса. Резултати тестова аглутинације, фиксације комплемента и неутрализације са апсорбованим серумима сугеришу да, иако су антигени вируса крављих богиња и вируса вакциније веома сличне, постоје квалитативне разлике у топлотно лабилним антигенима. Ови резултати и разлике у лезијама изазвани током екпсеримента указују да природни вирус крављих богиња није исти са сојевима вируса вакциније.