У времену притисака и све интензивније пропаганде усмерене на што масовнију, па чак и обавезну примену алтернативне имунизације против КОВИД -19, све смо ближи дистопијском друштву у ком ћемо имати класу “невакцинисаних”, којој ће бити ускраћена Уставом загарантована права и који би условно могли бити изложени различитим облицима дискриминације и пресије.

И поред чињенице да имунизација притв Ковида-19 у Србији није обавезна, евидентно се свакодневно сусрећемо са различитим облицима неравноправности, условљавања и дискриминације.

Здравствени радници у бројним здравственим установама трпе енормне притиске на својим радним местима, са којих их премештају, ускраћујући им тако права загарантована Законом о раду. Нејасно је како, и у складу са којом важећом законском регулативом, послодавац врши прерасподелу и премештај запослених у односу на имунизациони статус, иако тај исти имунизациони статус није био у оквиру услова приликом запошљавања. Користећи званични наратив неимунизовани здравствени радници су од стране „вакциналног“ борда установа оптуживани да су “опасност по пацијенте”, што је потпуно бесмислено, ако се у обзир узме чињеница да и имунизована особа може бити преносилац заразе.

Али, нису само здравствени радници изложени притисцима и дискриминацији. Није много боља ситуација ни у образовању. Наставници и учитељи који нису подлегли притиску и нису се имунизовали против Ковида-19, такође су под притиском. Са једне стране су ”прозвани” и “позвани” на одговорност од стране директора својих школа, а са друге трпе негативне коментаре од стране имунизованих колега. Овакве реакције имунизованих особа мотивисане су страхом, љутњом која иде из осећаја беспомоћности да промене туђе мишљење (због чега се осећају повређено па реагују љутњом и осуђивањем), али и ирационалним уверењем да је једини спас за овај смртоносни вирус (чија смртност не прелази 0.2 %), управо имунизација. При томе нико не узима у обзир могућа нежељена дејства и негативне ефекте овог вида превенције.

Не ретко, неимунизована одрасла лица су оптуживана и критикована и обележена као “резервоари и преносиоци вируса”. Ово је још једна нереална и чињеницама непоткрепљена претпоставка. Вирус могу пренети и имунизоване особе, тако да је опасност од заражавања других скоро једнака у обе категорије особа.

Социјална изолација која је трајала месецима, довела је до отуђења међу људима. Постали смо усамљени, довољни сами себи. Међутим, то није стање својствено човеку, па је неминовно да ће у наредном периоду условити пораст депресије, суицида, анксиозности, злоупотребе психоактивних супстанци и других психичких обољења

И на крају, најважнији, а за родитеље најтежи облик неравноправности односи се управо на наше најдраже и најважније чланове друштва – децу. Деца у актуелном тренутку расту у окружењу страха и присиле, наметања правила која не могу да разумеју или их схватају као погрешна и некорисна. У покушају да им се супротставе, бивају вређана и изопштавана из групе, посебно од стране вршњака који из породице носе поруку о страху од вируса, његовој јачини и могућношћу да их блискост са другим дететом “учини болесним”. Да ли смо сигурни да желимо време сегрегације и дискриминације, у ком ће неимунизована деца бити изопштавана, одбацивана и обележавана?

Током протекле две године, били смо изложени посебно тешком облику психичке трпње. Пролонгирани стрес, страх од болести, страх од личне смрти и смрти блиских лица, били су свакодневни пратиоци нашег живота. Све ово смањило је наше капацитете за свакодневне активности и рад, чинећи нас осетљивијим.