Од вештачке имунизације до вештачке интелигенције

Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић, УГ,,Лекари и родитељи за науку и етику”

Живимо на планети чија је природа величанствена у својој складности и лепоти, и поседујемо тело које је готово савршено, прилагођено да функционише у најразличитијим условима, увек усмерено ка сопственом очувању и добробити. Ипак, као да то није било довољно. Савремени човек све чешће посеже за вештачким, замењујући природно – наметнутим, а слободу – послушношћу.

У том контексту поставља се питање: да ли је медицинско наметање вештачког имунитета здравим особама било почетак глобалистичког пројекта? Да ли је ковид криза, колико год сурова и трагична била, открила једну дубљу димензију, да је управо „вештачки имунитет“, односно вакцина, представљао прву карику у ланцу глобализма и подаништва?

Након медицинског и правног наметања вакцинације здравој популацији, сведоци смо како се уз епитет „вештачко“ нижу све кључне компоненте живота: млеко, храна, месо, лекови, микроорганизми, репродукција, па све до оних спољашњих и естетских: цвеће, дрвеће, језера, острва, нокти, трепавице, коса, груди… Чини се да више нема области коју ,,вештачко” није дотакло.

И док још нисмо исцрпели тај списак, на сцену ступа нови симбол епохе – вештачка интелигенција. Можда и последња карика у ланцу глобалистичке контроле.

Поставља се питање: хоће ли нам она коначно помоћи да епидемиолози прецизно измере последице хипервакцинизма, да преброје дозе више од 400 вакцина дизајнираних за око 80 болести, и утврде реалне податке о убрзаном порасту хроничних незаразних болести код деце? До сада нису, или нису смели, да повежу експлозију алергија, аутоимуних и неуролошких поремећаја са масовном употребом вакцина.

Док се нутриционисти и токсиколози залажу за забране алуминијума и живе у храни и козметици, само је здравој популацији и деци законом наметнут обавезан инвазивни медицински третман, и то у времену у којем су многе заразне болести већ искорењене или лако контролисане.

И при томе, остаје низ недвосмислених чињеница:
– Да ли је вештачки имунитет 100% безбедан? Није.
– Да ли је 100% ефикасан? Није.
– Да ли се за свако дете индивидуално испитује преосетљивост на компоненте вакцине? Не.
– Да ли произвођач сноси одговорност за нежељена дејства? Не.
– Да ли је испитана мутагеност и канцерогени потенцијал вакцина? Није.
– Да ли је закон о заштити становништва у складу са Уставом? Није.

И поред свега тога, наставља се догма: вакцинација као „највеће достигнуће човечанства“. А сада, са појавом вештачке интелигенције, поставља се ново питање:
хоће ли она учврстити извештaчени ум појединих лекара у уверењу да је вештачко нужно боље од природног, или ће коначно отворити простор за истину?