Др Ленка Тенжера: Одговор на текст Др Драган Делића ,,Антивакцинаши у директном ТВ преносу: Да ли је умирање невакцинисане деце у 21. веку чињеница о којој треба ћутати“, Данас, 31.03.2024.

Antivakcinaši u direktnom TV prenosu: Da li je umiranje nevakcinisane dece u 21. veku činjenica o kojoj treba ćutati

У трећој деценији 21. века медицина је довољно напредовала да се може успешно носити са многим заразним болестима. Подаци о смртности деце због тога што нису била имунизована нису валидни ако се не предочи и методологија испитивања, контролне групе, затим од којих су болести умрла деца, како су лечена од тих болести и сл. На пример, какав је однос смртности имунизоване деце и смртности неимунизоване деце у истом периоду и на истом месту итд. Изоловани подаци без детаљне анализе и свеобухватног научног
епидемиолошког стања су замке за лаике.

Да ли имунизација полако иде у историју? 

Након пар година веома интензивне промоције имунизације на свим медијима, сарадње лекара у вези са афирмацијом имунизације на свим нивоима, јаког притиска свих
државних установа и свакојаких уцена, обухват имунизације ипак не показује раст, већ напротив, све је више неимунизоване деце и јасног става родитеља да су против овог вида инвазивне превентиве. У чему је проблем?
Професор Делић проблем види у недовољној едукацији становништва и недовољним санкцијама за лекаре који не користе свој ауторитет како би наметнули корисницима инвазивну превентиву. Његови предлози су да се едукација становништва спроводи од стране Института за јавно здравље и да се уведу строге санкције и за
лекаре који нису део вакциналне агенде као и за родитеље и остале „у ланцу“ који се не придржавају Правилника.
Можда је, ипак, све то мало другачије. Прво, за фијаско имунизационе агенде разлог лежи у агресивној пропаганди имунизације против короне која је изашла из свих оквира добре медицинске праксе и медицине засноване на доказима. Овакав наступ промотера инвазивне превентиве побудио је сумњу и код оних који су били „вакцинални верници“. И сада након две године, великој већини је јасан сценарио ком смо били
изложени. Друго, стручност за инвазивну превенцију се упорно пласира као привилегија неких медицинских специјализација иако је здравствена едукација становништва и рад на превенцији болести задатак сваког лекара и у вези са тим сваки лекар мора имати адекватно знање о свакој методи коју спроводи. Чињеница
која додатно буди сумњу је да лекари често не знају састав имунизационих средстава, нити њихова нежељена дејства написана на упутствима произвођача до којих образованији родитељи лако могу доћи преко интернета. И треће, отварање наше научне медицинске мисли у складу са трендом у свету ка наномедицине, ка персонализованој (индивидуалној) медицини и холизму због чега су многе развијене, западне земље, попут Швајцарске, у свој здравствени систем увеле и холистичке традиционалне методе и лечења и превентиве које су ефикасне и значајно јефтиније.
У складу са реченим истичем да добра медицина не сме да одустане од принципа да је адекватна информисаност јача од присиле било ког типа. Друго, сви лекари морају бити стручни да дају тачне (и позитивне и негативне) информације о имунизацији и било којој другој методи, и у том смислу не сме бити привилегованих.
Ако епидемиолози и инфектолози желе да само они имају привилегију стручности када је у питању имунизација, у том случају би морали само они и да је спроводе. И треће, персонализована медицина је неодвојива од холистичког сагледавања стања појединца, док савремене теорије о алостатичком оптерећењу и преоптерећењу, као и о реактивном опсегу, односно о реактивној и предиктивној хомеостази, стварају основ за сасвим другачији и терапијски и превентивни приступ у савременој медицини.

Здравственом образовању становништва које професор предлаже, мора да претходи адекватно образовање лекара које треба да обухвати бољу медицинско научну информисаност о енигми званој „вакцинација“. Вакцинација је сасвим другачија метода од метода савремене инвазивне превентиве која се примењује по календару обавезне имунизације. Праву вакцинацију лекари треба да препознају као „индиректну имунизацију“, док све остале методе које се данас спроводе спадају у „директну имунизацију“.
У средству за вакцинацију се не налази микроорганизам (ослабљен или модификован) који изазива болест за чију превенцију то средство служи. Док се у средствима „директне имунизације“ налази вирус (ослабљен или модификован) који изазива болест за чију превенцију то средство служи. Обе методе су се користиле само
против великих богиња – једна је била метода вакцинације, а друга метода вариолизације. 

Треба уочити да се назив средства за имунизацију односи на микроорганизам који то средство садржи. По овој номенклатури ми данас по календару обавезне имунизације спроводимо морбилизацију, пертусисизацију, хепатитизацију, рубелизацију, дифтеризацију, тетанусизаију и сл. а никако вакцинацију. Међу поменутим методама данашње
инвазивне превентиве има и оних које уопште не садрже микроорганизме нити њихове делове, већ је за њихово дејство примењена метода хормезиса која је објашњена у токсикологији. Време је да медицински стручњаци престану све пасте за зубе да зову Kаладонт. Узгред, вакцинација као ефикасна, јефтина и нешкодљива метода је спроведена само једном у историји колико је мени познато, јер није било могуће
патентирати природни вирус који је употребио др Џенер. Зашто је предност дата вариолизацији (методи директне имунизације против великих богиња) која је имала веома тешка нежељена дејства, могао би неко од компетентних професора да објасни. Научни радови на ову тему су објављени у медицинским часописима. Центри за промоцију здравља при Институтима за јавно здравље (Београд, Ниш, Нови Сад, Kрагујевац) требало би да прошире своје знање и на друге облике превентиве која није инвазивна и самим тим је у складу са савременим трендовима у медицини и која би могла у многим ситуацијама да помогне.

Савремена медицина напредује у три правца. Прво, медицина напредује у правцу унапређења здравља у сваком смислу. Ту и даље важи закон да је примарно не нашкодити. Друго, медицина напредује у правцу развоја технологије на терену медицине, где имамо интересне групе, инвеститоре и маркетинг као неодвојиви део система. Ово је легални развој и заузима велики простор у здравству. Овде је неопходно научним студијама (експериментима) потврђивати и одбацивати предложене методе лечења или превентиве, али је важно и упознати осигураника о свим могућим или већ потврђеним нежељеним последицама. Посебно се ригорозно морају испитивати средства која се дају здравим људима и деци. Треће, медицина напредује у правцу стварања већег комфора за лекаре који су стално изложени великим људским патњама што свакако
утиче негативно и на њихово здравље. Ово се у уређеним земљама решава високом платом у здравству и разним повластицама за здравствене раднике у друштву, а у неуређеним земљама отвара врата корупцији.

На жалост, осигураник мора сам да препозна којој групи припада његов лекар и да се боље информише о својим правима. На пример, нико није потписао уговор о осигурању са здравственом установом у којој је примио имунизацију против короне иако је на то по Закону о правима пацијената Републике Србије имао право јер је потписивањем пристанка укључен у научну експерименталну студију. Kако ћемо говорити о правима мањина када ни већина не познаје своја права? 

Можда би у овом правцу требало да иде едукација становништва.

Одговорни лекари морају знати све о методама које афирмишу. Значи ако сви не могу компетентно говорити о имунизацији, онда они који не могу компетентно говорити о имунизацији не треба ни да је афирмишу,и свакако не треба да је спроводе. Инсистирање на томе да лекари „морају“ ажурно спроводити и активно учествовати у промоцији методе о којој и не морају све знати, то је, благо речено, необичан захтев и манир
непознат у научном миљеу.

О нежељеним ефектима имунизације у овом обиму у ком се она спроводи у Србији не постоје валидни подаци. Очекује се од промотера инвазивне превентиве да спроведу студију која би пратила здравље имунизоване деце по календару који се примењује и да га упореди са здрављем неимунизоване деце на
нашем простору. Само након такве студије можемо у складу са принципима медицине засноване на доказима да говоримо о прихватљивим или неприхватљивим нежељеним ефектима инвазивне превентиве заступљене у календару обавезне имунизације у Србији. Није исто дати имунизационо средство једном или 22
пута. Наравно, кад немате боље аргументе онда ударите по колегама и пробате да их дисквалификујете. Међутим, науку не покрећу протоколи и правилници, већ сумње и хипотезе. Догматизам је смрт за науку.

Ако професор који је инфектолог верује да су мале богиње опасност за здравље у 21. веку, ја могу рећи само да ми је жао што је са таквим неповерењем у медицину завршио своју професионалну каријеру. Стално махање у ваздуху Лекарском комором је постало неукусно, посебно након „спектакла са ивермектином“ и претње судом части групи лекара након чега је Лекарска комора ипак послала допис да су именовани лекари били неправедно оптужени и да нема основа за суд части у њиховим активностима.
Народно здравље зависи од стручног и емпатичног односа лекара према пацијентима у складу са медицином 21. века за коју многе инфективне болести више нису тешке. Било би добро урадити епидемиолошку научну студију да се види када је опало поверење грађана Србије у лекаре? Да ли је фијаско са имунизацијом против короне и бројним погрешним протоколима лечења томе нешто допринео? Да ли је атмосфера у којој се пацијент уцењује и приморава на неке методе превентиве или лечења томе допринела?
Kако било, ситуација није добра. Лекари не би смели сметнути са ума чињеницу да ће и они у једном моменту можда бити пацијенти или неко њима близак. Зато је потребно да лекари почну стручно и професионално, а пре свега хумано, да се односе према својим пацијентима; да користе своје знање и искуство и да не дозволе да на њих утичу разне агенде, односно да траже доказе и да спроводе само безбедне протоколе, протоколе где није „дара већа од мере“. Сваки човек је посебан и тако му треба и
приступити. Оно што једном човеку помогне, другоме може веома нашкодити. Зато медицина по принципу „свима исто“, којој припада и обавезна инвазивна превентива, полако постаје прошлост.
Неправедно је прозивање и негативно критиковање средстава јавног информисања која су се више од две године непрекидно бавила промоцијом имунизације и не може се рећи да они нису урадили свој задатак.
Међутим, поверење осигураника у здравствене раднике могу вратити само здравствени радници ако промене свој став према болесном човеку. У томе им медији не могу значајно помоћи.
Не постоје антивакцинални ставови јер метода индиректне имунизације, тј. вакцинација која подражава природни имунитет, данас не постоји. Предлагала се метода „омикронизације“ као превентива за KОВИД 19 која следи исти принцип „индиректне имунизације“, али, као што знамо, све је остало само на предлогу. Међутим, постоји
гласно и јасно упозорење одговорних лекара да се спроводи недовољно ефикасан начин инвазивне превентиве који у обиму у ком се спроводи никада није био испитан, а питање је и да ли је неопходан. То нису „антивакцинални ставови“ већ позив промотерима актуалне инвазивне превентиве да дају неопходна објашњења и доказе и да се и у тој области почну понашати као научници. Реченица „ја сам имунизовао своје дете“ не садржи научну чињеницу.

Мале болести које се прележе утичу на „сазревање“ унакрсног имунитета и чине наш организам отпорнијим на тешке сличне болести. Ово је принцип који је др Џенер открио и искористио у својој методи вакцинације која је савршена превентива јер је јефтина, примењују се неизмењени природни микроорганизми за које је проверено да не изазивају тешке облике болести, не захтева високу технологију ни у производњи ни у примени,
еколошка је и потпуно је ефикасна. Једино је “лосе” што средства која би се користила по овој методи, с обзиром на то да се ради о природним микроорганизмима, нико не може патентирати и на томе зарадити.
Излаз који професор види у „образованим, самосвесним и солидарним грађанима“ је исти онај излаз на ком стоји питање: „Зашто нам се не покажу студије које су испитивале здравље деце над којом је спроведена имунизација по календару који се примењује у Србији“? Да ли је могуће да је Србија једина земља у којој ниједно дете никада није имало нежељене ефекте након имунизације? Епидемиолошке студије би требало да
обрате пажњу и на “епидемију” леукемије или аутизма који се, узгред буди речено, у нишком региону дијјагностиикује на дневном нивоу према незваничним извештајима. Заштита дечјег здравља као и одговорност је пре свега на родитељима и зато је добро да они буду информисани. Захваљујући широкој
доступности научних радова, на срећу родитељи су све боље информисани.
Рад Института за јавно здравље јесте од националног значаја и зато је срамотно и недопустиво што се нико из Института није огласио и захтевао да се направи национална лабораторија која ће проверавати састав
имунизационих средстава која се дају здравој деци Србије. Улагање државе у здравство постоји. Да ли оно иде динамиком која је задовољавајуће и да ли се улаже у области у које треба да се улаже то је друго
питање. Међутим, сваки лекар може да чита научне часописе (уз гоогле транслате може и да их преведе) и да се тако информише о свему што је дискутабилно. Свака наука, па и медицина, веровали или не, учи нас да размишљамо и да проверавамо. Познато је да је медицина наука заснована на концензусима и да увек
има места за сумњу. То је разлог што не сме бити притисака и уцењивања и што лекари МОРАЈУ бити боље упознати са саставом као и са нежељеним ефектива свих имунизационих средстава као и свих лекова које прописују.

Kоментар на професоров закључак

Дечје болести веома ретко могу имати нежељени ток, али могу бити и леталне ако се неправилно поступа са пацијентом. На пример, снижавање температуре или примена антибиотика код осипних грозница може довести до компликације, па чак и латентног исхода. Ове се грешке дешавају јер осипне грознице често почињу са клиничком сликом упале горњих респираторних путева. Kада „богиње избију на кожу“, компликације нису
могуће уколико су испуњени неиопходни хигијенски услови неге пацијента.
Међутим, да би се нека болест сматрала опасном и тешком, и управо зато што може имати лаке или теже клиничке форме, мора се навести у ком проценту и које компликације могу настати након ње и колики је морталитет пацијената у том случају. Сама чињеница да се ради о лако преносивим болестима не значи да их се треба плашити и да их треба сузбијати. Поучени вакцинацијом др Џенера, сазнали смо да управо чињеница да смо природно прележали неку лаку инфективну болест (нпр. кравље богиње) ствара унакрсни имунитет против сличне тешке болести (велике богиње). Да ли то значи да можемо бити у опасности ако „искоренимо“ лаке инфективне болести?

Савремена медицина се помера и ка „персонализованој“ (индивидуалној) медицини и ка „холистичкој“ медицини. Одавно се зна да је имунски систем функционални део психонеуроендокриноимунског система. Утицајем на било коју компоненту овог сложеног контролног система, неизоставно утичете и на остале компоненте. Kакав је утицај примене толиког броја имунизационих средстава на ендокрини и нервни систем деце? Да ли постоје студије о томе?
У активној имунизацији примењују се различите методе стимулације имунског система и, на жалост, ни једна данашња није направљена према методи оригиналне вакцинације др Џенера, коме је, узгред буди речено, Лондонско краљевско друштво забранило даљи рад на тој методи превентиве. Такође, активна имунизација која се спроводи данас нити је најдоступнија, посебно није најјефтинија, а и њена ефикасност је упитна.
Међутим, пошто се држимо медицине засноване на доказима, предлажем да се ураде студије и да се упореди здравље имунизоване деце са здрављем неимунизоване деце код нас у Србији. Јер, верујем да ће се професор сложити, само медицина заснована на доказима је медицина коју треба да оставимо онимаа
који долазе после нас. 

Уколико се покаже да су имунизована деца здравија од неимунизоване, ја ћу прва
промовисати на тај начин проверене методе имунизације. Све остало одступа од науке и изазива сумњу.

др Ленка Тенжера, потпредсеник УГ “Лекари и родитељи за науку и етику