ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ово је Србија! Забрана мишљења неће вам проћи

Поделите овај чланак:

Facebook
Telegram
VK
WhatsApp
Twitter
Email
Print

Извор: Правда, www.pravda.rs

Како је било крајем осамдесетих?
Осамдесетих година 20. века, када је СФР Југославија, као комунистичка творевина, кренула путем пропасти, појачан је прогоног слободе мисли и изражавања. Тада је у Београду, ипак најслободнијем граду Титотопије, основан Одбор за одбрану слободе мишљења и изражавања, у чијем оснивачком акту је писало:“Слобода људског мишљења и изражавања, једна од основних тековина цивилизације у којој живимо, потврда наше грађанске и људске еманципације, основа и израз интегритета и идентитета људске личности, елементарна је претпоставка друштвеног и културног живота, научног и уметничког стваралаштва.

Слобода мишљења и изражавања није власништво, дар и привилегија ниједне класе, друштвене групе, партије и државне власти; та слобода и то право је свељудско, па је и њихово остваривање или угрожавање ствар умности и савести свих грађана друштвене заједнице. На тој се претпоставци и образује Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања.

Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања представља слободну заједницу културних, научних и јавних радника, спремних да јавно бране слободу мишљења и изражавања. Одбор то чини у вери да слобода мисли, као темељно људско право, представља један од битних услова свих других слобода и права, израз људског достојанства, које се испољава и сагласношћу између мисли и јавне речи, између јавне речи и људског дела.“
Како каже Драгослав Грујић, „преломни догађаји који су довели до оснивања Одбора били су, најпре, хапшење, а потом и суђење београдској шесторици (Владимиру Мијановићу, Миодрагу Милићу, Драгомиру Олујићу, Павлушку Имшировићу, Милану Николићу и Гордану Јовановићу). У исто време у сарајевском затвору штрајкује глађу и Војислав Шешељ, који издржава казну од осам година робије.

Ћосић у “Пишчевим записима” бележи: “Обеспокојавају ме ова хапшења. Она се неће зауставити на овој двојици наших студената и активиста. А можда ће ударити и на нас старе. Љуба (Тадић, прим. а.) је огорчен; захтева да нешто предузмемо. Наша интелектуална група сагласна је да треба јавно да се бранимо од репресија власти./…/ Како да радим, како да пишем, кад сваког часа звони телефон да ми јаве неко зло власти и нечију несрећу… Трчим по граду, убеђујем људе да се организујемо и протестујемо. Састанци, договори, очајавање. Немам ни три сата дневно слободна за писање.”(1)

Осмог новембра 1984, пред Већем београдског окружног суда, коме је председавао судија Зоран Стојковић, (онај што ће касније бити министар правде), заменик окружног јавног тужиоца Данило Нановић прочитао је оптужницу против ухапшених и тиме је почео судски “процес шесторици”.

Група интелектуалаца је тада одлучила да пружи организован отпор репресији режима. Основан је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, који је према намери оснивача требало да делује на територији читаве Југославије. Био је то први комитет за одбрану грађанских и људских права у Југославији и југоисточној Европи./…/ Према оснивачком документу, чланови Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања су:Димитрије Богдановић, Матија Бећковић, Иван Јанковић, Неца Јованов, Михаило Марковић, Андрија Гамс, Никола Милошевић, Борислав Михајловић, Драгослав Михаиловић, Танасије Младеновић, Предраг Палавестра, Мића Поповић, Радован Самарџић, Драгослав Срејовић, Младен Србиновић, Љубомир Тадић, Добрица Ћосић и Коста ЧавошкиКасније је међу своје чланове Одбор укључио и Загорку Голубовић (1987), Весну Пешић (1988) и Енрика Јосифа (1989). Једини који је дао оставку у Одбору био је Никола Милошевић (маја 1988). На самом почетку рада утврђено је начело да ће он узимати у заштиту све оне којима је угрожена слобода мишљења и изражавања, изузев самих чланова Одбора.“(1)

И почела је славна борба, која је довела до слома једнопартијског система и увођења демократије у Србији.

Мислили смо: неће више бити прогона због слободе мишљења и изражавања.

Али, уместо комунизма, дошао је НАТО глобализам. И поново је почело.

Под “тихом окупацијом”
Човек би рекао – Србија је слободна земља српског народа и свих грађана који у њој живе, и ту не би требало да буде проблема са јавном подршком идејама какве су, рецимо, очување Косова и Метохије у састав РС, заштита деце и младих од ЛГБТ идеологије, ојачање немедицинске борбе са тзв. пандемијом Ковид-19 или отпор нехуманим санкцијама. Међутим, на мети слугу НАТО глобализма у нас су се нашли интелектуалци који се боре за заштиту националних интереса и традиционалне, пре свега, породичне, лествице вредности, и тај прогон се често спроводи од стране оних државних установа које би слободу мишљења требало да штите.

Познато је да наш устав (Члан 46) гарантује слободу мишљења и изражавања, слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, а Кривични законик (члан 148) кажњава починиоце који противправно ускраћују слободу говора и јавног иступања, а Закон о високом образовању (чланови 4 и 5) ставља у заштиту академске слободе, слободу јавног представљања научних достигнућа, унапређење моралних вредности, људских права и слобода, а посебно заштиту вредности знања, при чему Закон о научноистраживачкој делатности (члан 7, став 2) гарантује слободу критиковања туђег научног рада, и Кодекс професионалне етике Универзитета обећава (члан 4, став 1) очување достојанства професије и право чланова универзитетске академске заједнице да у свом раду траже и бране истину, подстичу слободан и одговоран прилаз учењу и исказивању стеченог знања, при чему чланови универзитетске академске заједнице (члан 35, став 1) имају право на јавно иступање и слободу изражавања, укључујући и наступе пред публиком и у средствима јавне комуникације, као и на слободно изражавање ставова у штампаним и електронски доступним материјалима. У складу са тим кодексом, чланови универзитетске академске заједнице (члан 35, став 2) не смеју да посредно или непосредно забрањују, ометају, ограничавају или било чиме условљавају јавне наступе других чланова академске заједнице, односно слободу изражавања на тим наступима.

Ту је и Кодекс Лекарске коморе Србије (члан 4, став 2) који обавезује лекара да апсолутно чува људски живот и здравље уз поштовање начела медицинске етике и да “примарно не нашкоди“ пацијенту. Дужност лекара је (члан 11) да се континуирано усавршава и примењује дијагностичке методе и терапијске процедуре савремене медицине и да стечено знање преноси својим колегама. ОБАВЕЗА лекара је да се у свом раду придржава важећих стандарда медицинске науке и етичких принципа, у оквиру којих је слободан да изабере оне методе профилаксе, дијагностике, терапије и рехабилитације које сматра најефикаснијим за конкретног пацијента (члан 44).

Све је ово мртво слово на папиру.

Ко се нашао на листи гоњених?
Тако је својевремено, као узбуњивач у афери „Индекс“ на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, био прогоњен асистент ( сада ванредни професор ) др Зоран Чворовић, борац против корупције.(2)

Професора др Милоша Ковића су, због борбе за очување Косова и Метохије у саставу Србије, годинама прогањали и суду излагали његови противници, који су, на разне начине, покушавали да га спрече да буде изабран за редовног професора Филозофског факултетета Универзитета у Београду.(3)

Ту је и професор др Бранислав Ристивојевић, кога је лоби НАТО прајдера, маскираних у обесправљене елџибитнике, покушао да кривично гони као дискриминатора ( а све уз помоћ државног Поверненика за заштиту равноправности ), да би га, кад нису успели да га судски остракизују на НАТО прајд начин, сменили са места декана Правног факултета Универзитета у Новом Саду, зато што је студенте упознао са могућношћу студирања у Русији, а са њим су се, на удару, нашли и други научници са Правног факултета у Новом Саду.(4)

Професору др Браниславу Несторовићу, познатом педијатру са Универзитета у Београду, вишеструко је прећено одзузимањем лиценце, а жута штампа је организовала бројне медијске хајке, само зато што је указивао на скривене аспекте корона пландемије и другачије приступе лечењу оболелих.
Професор др Бојку Белаковићу, са Универзитета у Нишу, који је наш најугледнији дечји кардиолог и који је, између осталог, међу првима указао на опасност од непознатих, али очекиваних и могућих ризика и компликација примене експеримнталне генске терапије (тзв. Фајзер вакцина), смењен је са места начелника одељења, а након што је НАТО Блиц покренуо хајку. За те текстове је утврђено да су написани у супротности са Кодексом новинара Србије.

Проф. др Данијела Добросављевић ( са Универзитета у Београду) нашла се на удару зато што је научно доказивала да током Ковид-19 пројекта постоје и друга научна достигнућа и подаци, од оних који се званично промовишу. Без икаквих доказа и против ње је иступила Лекарска комора Србије.

Проф. др Драго Ђорђевић (Универзитет у Београду), као покретач петиције против експерименталне генске терапије (тзв. Фајзер вакцина), научно је доказао да ношење маски наноси велику штету, пре свега деци. Овај частан и угледан професор је добио Отказ уговора о раду на незаконит начин. Претходно му је понуђено да прихвати место сарадника у настави као услов да настави да ради до краја школске године.

Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић (Универзитет у Београду) је подржала колеге и родитеља који су се изјаснили против тзв. Фајзер вакцине, а код институција је покренула иницијативу да се уведе Ивермектин у раном и кућном лечењу ковид-19. Указала је на незаконитост испита, које је у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета у Београду. Против ње је НАТО Блиц покренуо медијски прогон, Етичка комисија је донела јавну опомену без икаквих доказа, а декан јој је упутио више упозорења, новчана кажњавања и претње отказом, док је просветна инспекција одбила да спроведе законит надзор.

Ако се овоме дода да су на удару разних врста нових инквизитора раније били и други, попут професора др Милана Брдара (5) или научног саветника др Мише Ђурковића (6), Југослава Кипријановића, уредника српске странице информативне службе Светског конгреса породица (7), као и професор др Алек Рачић, др Борислав Антонијевић, др Милан Рогановић, и други (8) онда је сасвим јасно: мора се обновити, баш у слободарском Београду, Одбор за одбрану слободе мишљења и изражавања.

Јер, како рече професор др Зоран Човоровић:“Из слободе говора су рођена сва друга грађанска политичка права, због чега слобода говора у циљу заштите неког од права човека и грађанина може само изузетно да се ограничи. Из слободе говора развило се право на упућивање петиција, протеста и летака, а из овог институционализована опозиција.»

Ако ћутимо, пристајемо на тамницу. Као што нисмо пристајали на тамницу комунизма, тако не пристајемо ни на НАТО тамницу глобализма! Као Спарта некад, данас је ово Србија.

УПУТНИЦЕ
1. www.vreme.com/vreme/zvoncici-slobode/
2. www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/istina-o-zoranu-cvorovicu.pdf
3. sveosrpskoj.com/rs-i-matica/protestno-pismo-povodom-progona-prof-dr-milosa-kovica/; www.pravda.rs/2021/10/30/sta-je-identitet-kaput-ili-koza-slucaj-milosa-kovica-kao-ogledalo-nase-stvarnosti/
4. stanjestvari.com/2022/07/08/ristivojevic-smenjen-sam-zbog-pokusaja-saradnje-s-rusijom/: iskra.co/reagovanja/postmoderni-goli-otok-branislav-ristivojevic-i-rusofobija/
5. www.nspm.rs/polemike/totalitarizam-golubijeg-hoda-ili-recenzija-rada-poverenika-n.-p.-na-slucaju-profesora-m.-b.html
6. srbin.info/pocetna/aktuelno/poverenika-za-zastitu-neravnopravnosti-proganja-patriotske-intelektualce/
7. ravnopravnost.gov.rs/obavestenje-za-javnost-po-prituzbi-udruzenja-da-se-zna-protiv-jugoslava-kiprijanovica/
8. dveri.rs/saopstenja/dveri-u-odbranu-progonjenih-profesora-i-lekara